Ruke me više nisu boljele. Nisu bile gumene, ni osjetljive. Nisam bio mrtav umoran. Kašalj se smirio. Stari je pobjesnio. Ne zato što radim posao koji radim, svašta se u životu treba probati, tako je uvijek govorio, kao da je to izmislio. Naljutio se jer sam se navikao na taj posao, jer mi je jama postala normalna. Naljutio se jer se zabrinuo za mene. Ponajviše, naljutio se jer sam pobijedio.
Pozvao me da siđem na kafu. Mama je otišla do baba Finke, da joj nešto pomogne, tako je rekao.
Vidim ga kako sjedi na sećiji, tabla s kafom na stoliću, cigara mu se dimi među prstima.
Govori o rudniku. O svom životu. O teškoćama.
Rudar ne može ni dolje ni gore. Nema nazatka, ali ni napretka.
„Stari, ti više nisi rudar, odavno.“
On se pravi da ne čuje, nastavlja po svom. Rudari su u onaj vakat bili gospoda, pozdravljalo ih se na ulici, skidalo se kape pred njima, vodilo ih na parade, na novčanice ih se metalo. A sad? Sad su stoka koju tjeraju gdje im se ćefne. U jamu, na proteste, na izbore. A vi, tu pogleda u mene, vi divljaci ste najgori. Vi niste ni stoka. Vas nema. Može vas zatrpati, možete nestati s lica zemlje i nikog neće biti briga.
Osim mamu.
I mene. To kaže, pa povuče dim. Vrh cigarete se upali kao lampica za opasnost.
“A šta je s pijačarima?”
Stari ne haje. Govori o Starom Oknu. To je prastar rudnik, nikakav. Otvoren još za austrijskog vremena. Zatvorilo ga u staroj Jugoslaviji. Tito je stavio zabranu da se unutra uopšte ulazi. I sad mi pametnjakovići, pametniji i od Tite i od kralja, opet kopamo dolje. To stoji na iglama, a ne na potpornicima.
Onda srkne kafu, pogleda me, pa nastavi.
I sam sam dosad trebao vidjeti kako je dolje sve sjebano i kako je čitav taj život sjeban i težak, a bit će još teži, bit će nepodnošljiv. Ja sam mlad, slomit će me to, ubit ću u sebi svaku perspektivu, ubit ću sebi želju za životom. I bolje mi je da se opametim, nego da filozofiram.
„Nema mi druge. Nemam škole. Nemam leđa.“
On se mrvu smekša i povuče dim. Uvijek ima druge. On i mama su tu za mene. Šta imaju oni, imam i ja. Tako je uvijek i bilo. Brinu za mene. Sekiraju se za mene. A ja tvrdoglav kao vo. Mama tri mjeseca samo uzdiše i plače, a i njemu nije svejedno. Bolje bi bilo da kopam grobove nego ćumur.
“Ti bi radije da budem grobar nego rudar?“
„Nisi ti nikakav rudar.“
Glavu cigarete rasprsnu o dno pepeljare.
“Ja sam bio rudar. A ti? Ti si, jarane moj, lopov.”
Ja progutam psovke i ljutnju, i kažem mu kako jest. Bolje biti lopov nego nezaposlen. Čak i za grobara trebaju mi leđa koja nemam. Moraš znati nekog, jebi ga. Ili moraš platiti. Niko me na lijepe oči neće zaposliti da kopam grobove, a, eto vidiš, da kopam ćumur, hoće.
On uzdahne.
“Da je bar normalan rudnik.“
Već mi je povukao živac s onim o lopovu i ja kažem da niti trebam niti tražim njegov pristanak. Ja sam svoj čovjek.
On onda poče skidati bogove i kible i vikati da nemam pojma šta govorim i šta će mi jama uraditi. Onda ušuti i zapali još jednu cigaru.
„Dođi sa mnom na pijacu.”
“Neću.”
“Slomit će te jama.”
“Boli me kurac.”
“Naviknut ćeš se na pijacu.”
“Neću i bog. Na pijacu neću.”
“Što?”
“Zato što je na pola puta do sadake.”
Čim sam to izgovorio, znao sam da sam pretjerao. Isto tako, znao sam da od izvinjavanja nema ništa. Samo sam šutio. I on je šutio, i pušio. Težina mu sjela na lice, bore se opustile pod njom, kao islužene opruge. Ugasio je cigaru, rekao: dobro, ne moraš, i izašao. Ostao sam na sećiji kao popišan. Vrata ostave su se otvorila, kričavo, nevoljko. Otišao je da prebire svoju pijačarsku robu. Ja sam nazvao Đubreta i Bibinog, otišli smo u Porto i napili se. Zahid je pričao neke nebuloze iz rata. Pravio sam se da slušam, a mislio sam o borama koje izdaje snaga, koje popuštaju pod težinom sinovske gluposti.
Džehennem je duboka rupa. Ponekad je sanjam. Stojim pred nakrivljenim oknom, noć je, nema zvijezda, nema Mjeseca, nikog nema uokolo. Okno i ja, gledamo se, prilazim, ulazim u njegovo ždrijelo, jedva razaznajem oblike, mrak je unutra, mrak je vani, prastari stubovi i grede miruju prostrti po tunelu kao rebra.
Nazirem ostatke šina, pratim ih kao konac koji mi je neko ostavio da ga slijedim. Oslanjam se na hladan tunelski zid, da ne zapnem o nešto, napredujem sporo, bez lampe sam kao bez očiju, ulazim u Stari Tunel, jedino što čujem su moji koraci, tišina je nenormalna, neprirodna, izaziva mučninu, ni pacova da cikne, ni kamen da se odlomi. Tunel se sužava, idem skoro četveronoške, napipavam merdevine koje vode u jamu.
Zrak je teži za disanje, i to je čudno, ne zadišem se nikad ovoliko na putu do merdevina, a sad jedva dolazim do daha. Spuštam se, a težak sam, deset puta teži nego inače. Silazim mišjim koracima, prečke su trošne, zrak je mutan, gorak, ljestve kao da nemaju kraja, čini mi se da se satima spuštam. Težina mi nalegla na ramena, tama me pecka svuda po koži. Stajem, ne znam šta ću. Ni tamo ni ovamo, zapeo sam. Nešto me vuče dolje, borim se i ne dam, držim se za stranu merdevina, nazad gore ne mogu, a šta je dolje, neću ni da vidim. Prsti popuštaju, panika me hvata. Ništa se ne vidi, ništa se ne čuje, osim mog srca kako čekića i nesigurne škripe ljestava. Ruke me izdaju i padam, pod neobjašnjivom težinom sručim se na dno.
Opipavam oko sebe, sve je poznato, to je naša jama, tu silazim, tu kopam svaki dan, to je moj Džehennem. Pod jagodicama se blato razmazuje. Nailazim na držak, kramp, četveronoške puzim, kupim razbacan alat. Gdje su svi? Edis, Ramiz, Amer, Samer, Dedo, pa i Kozarac, gdje su? Podižem kramp i udaram u najbliži zid, krham kao lud čovjek, ne znam ni šta tražim, kopam li sebi izlaz ili uspravni grob, boga pitaj, udarci odzvanjaju jamom, držak zvoni šuplje i slomi se britko, posiječe me preko podlaktice. Nije to ni držak ni kramp, to je kost, zafrljacim je daleko u mrak. Pipam oko sebe, sve ono razbacano nije alat već kosti mojih drugova, nešto ih je rastrglo, oglodalo i razbacalo po jami. Krv mili preko podlaktice, vruća i sluzava.
Ljestava nigdje, nestale u vazduh ili propale u zemlju. Možda ih je neko odozgo povukao, možda je Gazda, hoće da nas zatrpa zajedno sa jamom, kakve mu koristi od nas bez ćumura.
Uto se probudim u svom krevetu. Odahnem duboko, zurim u plafon, kad me prene zvuk lokanja i nešto hladno i vlažno kako mi dotiče nožne prste. Pogledam iz sebe. Spodoba, smežurana žena uskih usta, izvrnutih zuba, bijelih očiju bez zjenica glođe moje nožne prste i prede od zadovoljstva. Strava me obuzima, ledena i razarajuća, prži me u potiljku. Najednom, ja više nisam ja, to jest, jesam, ali gledam se sa strane, iz prikrajka sobe, posmatram užas koji mi se dešava. Spodoba liže sve više, pohlepna je i gadna u pohlepi, grize prste i žvače, grize meso i hruma kosti i hrskavicu. Tu obojica vrisnemo i ja se probudim, ujedinjen i jedan, ovaj put kako treba.
Kad sam bio dijete, djed mi je pričao o Morini. Ona uzme oblik noćnog leptira, dođe čovjeku kad spava, uvuče se u sobu kroz prozor ili pukotinu, pretvori se u rugobu i sjedne ti na leđa ili grudi. Onda te dugim, mrtvim prstima davi, ili glođe nožne prste dok kosti ne ostanu.
Od tad mrzim noćne leptire. Svaku noć pogledam detaljno ima li ih po sobi. Ponekad mi koji pobjegne. Onda sanjam ovakve stvari.
Svaki džehennem traži svoja čudovišta.
Još iz Proze: Itake, Priče o Mordekaju, Djeca boga Imane
