Otvaram vrata, zapahneme miris nargile. Težak je i sladak, izaziva mučninu. Podsjeća na
neki odvratan, jeftini parfem. Mjesto je namješteno kao džamija.
Neka džamija sa šankom. Ima dva sprata, a ipak je malo. Na donjem
spratu jedva se možeš okrenuti. Gore je malo prostornije ali
je potkrovlje. Neki viši čovjek ne bi se mogao uspraviti. Tepisi su
od zida do zida. Podne sećije razapete u dužini svakog zida. Na
njima načičkana djeca i omladina. Niko nema više, šta ja znam,
od dvadeset, dvadeset dvije u vrh glave. Svi obučeni slično, u nekakve
trenerke ili farmerke s cirkonima, razdrljene uske košulje i
sjajne dukserice. Sjede opruženi i dudlaju šišu kao da sišu životnu
energiju iz neke magične lampe. Onda proslijede sljedećem da i
on malo povuče. Trešti seljačka muzika, ali izgleda to niko ne sluša.
Razgovor se naglo kreće od turskog predsjednika do treba iz
razreda. Svi misle da su zajebani a pijuću kao nedorasli pijetlovi.
Konobar smoren, potonuo iza šanka, džara žar na plinskoj boci.
Ni on nema više od sedamnaest. Pitam za Kukija, pokazuje na
sprat. Prebacuje se na pokrivanje nargile. Posmatram kako puni
glinenu posudicu crvenom masom, onda prekrije alu folijom i
izbuši rupice iglom, da žar može povući. To fiksira na vrh šiše i
servira. Onda dolazi žar i dudlaj, lolo, dok ne povratiš. Penjem
se uz uske drvene stepenice. Gore je sve isto. Oblak dima u centru
prostorije. Pušači naslonjeni na zidove, povaljani po sećijama.
Piju kole, kafe i senzacije. Samo je jedan sto, u ćošku. Mali,
okrugli, limeni. Na njemu je kafa i nargila. Tu je Kuki. On ima
svoj sto i svoje mjesto na koje niko ne smije sjesti. Davno mi je
pričao da je on donio prvu nargilu u grad. To liči na neku bombu
koju bi Kuki ispričao. On sjedi i dudla šišu polako, kao majstor
zanata. Udahne dim iz onog pipka, zadrži i onda otvori usta a dim
pokulja napolje. Onda pravi krugove od dima. Tada liči na neku
ribu koju su tek izvadili iz vode. Onda se smije tome. Kuki me
spazi i povuče jedan jastuk da sjednem. “Oturi”, kaže on. “Šta ćeš
piti?” pita. “Ne znam. Pivu.” “Nema toga ovdje”, kaže Kuki. “Onda
kafu”, kažem. Kuki zvizne. Čujem korake na stepenicama. Pojavi
se onaj odlikaš odozdo. “Kafu koju?”, pita Kuki. Kažem espresso.
Nema. Nes. Nema. Onda tursku. “Bosansku”, ispravi me mali.
“Kakvu god, samo donesi.” Mali se izgubi. Kuki mi pruži cijev od
nargile. Kažem neću. Izvučem cigaru, zapalim. Onda šutimo dok
Kuki odbije još dimova. On je krupan tip, ravnog čela i jake vilice.
Ovako sa šišom na jastuku izgleda kao neki beg. To Kuki i misli za
sebe. Da je beg. Kuki progovara.
“Turski je zajeban jezik.”
“Znam.”
“Uči se godinama.”
“Imam vremena.”
“Treba ti za početak samo par fraza.”
Šutim. On me gleda. Počinje pričati kako je Turska velika i
moćna zemlja, koliko tamo ljudi ima i koliko sve čuda. Da smo
pametni, kaže Kuki, dali bi im da nam vode državu. Nećko bi rekao
da je već vode, ali to mene ne zanima. Hoću da naučim turski da im
klepam lovu. Kuki opet šuti. Odbija dimove. “Razmišljam”, kaže,
“odakle da počnemo.” Izvadim svesku. “Šta će ti to”, pita on. “Da zapisujem”,
kažem ja. “Kako god”, opet će on. Tišina. Kuki progovara.
“Kad uđeš negdje, moraš pozdraviti. Tada kažeš merhaba.”
“Kuki, je li ti mene zajebavaš?”
“Ne zajebavam, eto piši. Merhaba je zdravo.”
“Znam to, Kuki, jebo ga ti.”
“Onda se podsjeti.”
Jebiga sad, tražio sam da učim kod njega. Mogao sam upisati
kurs, ali nemam ja te pare. Pišem, merhaba je zdravo. Kuki ispušta
dim kao lokomotiva. Opet progovara:
“Kad se sretneš s nekim, opet pozdraviš i kažeš… šta kažeš?”
“Jebeš me Kuki…”
“Šta kažeš?”
“Merhaba.”
“Jest, merhaba, i onda pitaš kako si. Merhaba, naslsn.”
“Kako?”
“Naslsn.”
“Kako se to piše?”
“Šta ja znam kako se piše. Hoćeš da govoriš ili da pišeš knjige?”
“Napisat ću kako se izgovara.”
Kuki polako sriče slova, ja zapisujem. N, a, s, l, s, n. Onda pokušavam
to izgovoriti par puta. Nalsn. Nasln. Naalsn. Naaaaalsn.
Kuki me popravlja. Naslsn. Naslsn. Onda glumimo da se sretnemo
i ja kažem merhaba, naslsn. Kuki me stalno nešto popravlja.
Nakon pola sata kažem:
“Kako se odgovara na to?”
“Šta kako se odgovara?”
“Pa kako si, dobro sam.”
Kuki šuti.
“Samo kažeš elhamdulila.”
“Elhamdulila.”
“Pa ja. Tako to oni rade.”
